REKOVAC-Levacke price

DUVAJU U TIKVU

Članovi grupe Levač iz sela Tečić sviraju na instrumentima od vrgova i tikava

REKOVAC - Lejkaška grupa Levač iz sela Tečić kod Rekovca jedinstvena je u Srbiji! Grupu čini deset ljubitelja ove etno muzike, starosti od 45 do 50 godina, koji sviraju na instrumentima od natega, vrgova i tikava. Sve instrumente napravio je Predrag Blagojević Liker, koji piše i pesme koje pevaju, a sam smišlja i tekstove. Ovaj orkestar, koji je osnovao sada pokojni Sibin Slavković iz Kaludre, ove godine obeležava 30 godina postojanja. Svaki instrument daje poseban zvuk, a najbitnije su trube.

- Da bi truba bila dobra, mora da se se napravi dobar pisak od zove, koja mora dobro da sazri da bi imala poseban zvuk. Ovu sam, na primer, pravio tri, četiri nedelje, jer sam promenio dvadesetek piskova dok nisam dobio pravi zvuk. Bubanj sam napravio od tikve, takozvane tarabuke, preko koje je zategnuta jareća koža - kaže Blagojević.

Ovi muzički zanesenjaci sviraju bez nota, prateći Milovana Jeremića, zvanog Mića Seljin, koji svira vodeću trubu. Ove instrumente nemoguće je štimovati i onaj ko nema osećaj da prati ritam, ne može da bude lejkaš.

- Danas retko koga interesuje da svira u ove instrumente. Za to, da izvinete, morate da budete malo opičeni. Da volite to što radite- naglašava Blagojević. Inače, rekovački lejkaši nastupali su na raznim saborima, Međunarodnoj smotri folklora i brojnim renomiranim manifestacijama.

UROKLJIVO DRVO

Na putu Belušić-Oparić kod Rekovca nalazi se drvo koje više od 150 godina uliva strah. Ljudi se ne usuđuju ni da ga pipnu, a kamoli da odlome neku granu

S desne strane puta Belušić-Oparić u rekovačkoj opštini nalazi veoma neobično drvo, koje Levčani zovu gumasto ili zloćudno drvo. Ono prosto upada u oči svakog prolaznika jer je patuljasto, a grane su mu neobično guste i izgledaju kao da su "začešljane".

Ukleto drvo

Međutim, stari Levčani i oni koji znaju priče o ovom drvetu prolaze kraj njega s poštovanjem i ne usuđuju se ni da ga dodirnu, a kamoli da odlome neku grančicu. Reč je o divljoj jabuci, koja rađa svake druge godine. Visoka je oko tri metra, koliko iznosi i prečnik njene krošnje. No, iako tako mala, ova divlja jabuka mnogima je zadala probleme.

- Priča se da je hajduk Stevan Jakovljević iz Belušića jahao tim putem i stao da se odmori u hladu raskošne krošnje ovog drveta. Kad se probudio, jedva je otvorio oči, ali je ostao razrok. I knez Miloš Obrenović je ovuda jahao za manastir Kalenić. I on se odmarao pod drvetom. Kad je uzjahao konja, iako nigde nije bilo jarka ni slične prepreke, konj se sapleo, pao i

slomio prednju desnu nogu - prepričala nam je Živana Vučićević, tkalja iz Oparića, priče koje je čula od svojih starih. Miloš Lazić, slikar naivac iz Oparića, priseća se priča koje je čuo o ovom čudnovatom drvetu.
- Jednom je neki Brajnovčanin čuvao ovce kraj njega. Dosađujući se pod drvetom, otkinuo je grančicu. Ubrzo potom noge su mu se oduzele i do smrti je išao četvoronoške.

- Pričalo se da je neki seljak posle oranja blato s traktorskih točkova skinuo kraj drveta. Čim je pošao kući, traktor se prevrnuo, a on je poginuo - kaže Lazić. Levčani pričaju da ko god pomisli nešto loše drvetu ili hoće da mu naudi, može da se spase jedino ako se prekrsti pred njim, poljubi njegovo stablo i zamoli ga za oprost.


		*Radnici nisu smeli da ga poseku* Ne pokušavajući da proveri da li su ovo samo legende ili je ovo drvo stvarno toliko moćno, direktor kragujevačke firme koja je asfaltirala put Belušić-Oparić nije smeo da ga poseče da bi ispravio "lakat" krivinu na tom delu puta, iako je projektom to bilo predviđeno.

^vrh

PROKLETI Potomci Nikole Novakovića, koji je ubio Karađorđa, iz generacije u generaciju trpe kletvu koju im je izrekao voždov sin knez Aleksandar Karađorđević

REKOVAC - Nasred groblja u Opariću stoji od davnina neobeležen kameni krst. Uvek je s proleća obrastao u korov, a zimi, kad sneg napada kao ovih proteklih dana, viri iz trnja, do njega puta nema. Meštani ga zaobilaze, znaju čiji je, ali ćute, nerado govori o ubici Karađorđa, Đorđa Petrovića, vožda Prvog srpskog ustanka. U Opariću svi znaju da je Karađorđe iz Hotina, u Rusiji, gde je živeo kao emigrant, tajno krenuo u Srbiju.

Karađorđe

Knez Aleksandar

Povezao se s grčkim heteristima (tajnom družinom) i sa svojim pisarom Naumom, odmah po dolasku u Srbiju, uputio se svome nekadašnjem kumu i vojvodi Vujici Vulićeviću, komandantu Smederevske nahije u Prvom srpskom ustanku. Oparićani znaju da ga je Vujica izdao, prihvatio je nalog Miloša Obrenovića da Karađorđa mora odmah ubiti, obezglaviti. Taj povereni posao uradio je Vujičin momak Nikola Novaković.

Karađorđe je, sklonjen u Radovanjskom lugu, uzalud čekao Miloša da s viđenijim ljudima Srbije dođe na dogovor. Ali, u osvit zore, 13. jula 1817. godine, tek što je Karađorđe zaspao, jer su ga tokom noći morile crne slutnje, a pisar Naum naspavan ustao i s čuturicom otišao do izvora po vodu, u kolibu ulazi Nikola Novaković. U rukama drži veliku, dobro naoštrenu sekiru za tesanje. Raskoračivši se, snažnim zamahom zariva je u voždove grudi. Usmrtio ga je sa još dva snažna udarca. U isto vreme kod izvora likvidiran je i pisar Naum.

Za učinjeno nedelo Miloš Obrenović sklanja svog ubicu u udaljeni Levač. U selu Oparić, koje se nalazi na putu od Belušića prema Kaleniću, kupuje mu plac i kuću i tamo ga nastanjuje. U Opariću u to vreme o pridošlici niko ništa nije znao, niti je mogao naslutiti da je to ubica Đorđa Petrovića, osnivača dinastije Karađorđević. Njegov mračni pogled i osiono ponašanje nisu bili preporuka za ljubopitljivost o njegovoj prošlosti. Živeo je on tako, usamljen, imao porodicu i dosta novca.

Prolazile su decenije, sve do 1851. godine, kad je đavo došao po svoje. Jednog dana, dok se vraćao iz Kruševca, jašući na konju poče prelaziti preko starog jasičkog mosta. Ali, pod teretom konja i jahača daske na mostu popustiše i Karađorđev ubica strmoglavi se u mutnu Zapadnu Moravu, brza voda ponese ga pravo na vodenicu, gde ga samle vodenički točak.

Bez muških potomaka
Meštani Oparića ne žele da govore mnogo o ukletim Novakovićima. Ipak, Nataša Lazić iz Oparića, pesnik i istraživač ovog kraja, poslovni sekretar predsednika opštine Rekovac, javno demantuje one medije koji su objavili da je Nikola Novaković iz Oparića.
- Po nalogu Miloša Obrenovića on je doseljen u Oparić, nametnut Oparićanima. Njegov grob nema ni imena ni prezimena. U Opariću živi peta generacija Nikolinih potomaka - bez muške dece. Mi se pitamo da li se to ostvaruje kneževa kletva - kaže Nataša Lazić.

Nikolu Novakovića sahraniše u Opariću, podigoše mu veliki kameni krst, s uklesanim podacima o pokojniku. Kad Oparićani saznaše o kome je reč, stadoše većati da mu kosti izbace iz groblja. Ipak, zbog mišljenja manjine da je greh mrtvima mir kvariti, saglasiše se da mu sa nadgrobnog krsta izbrišu ime, a telo da ostane tu gde jeste. Naravno, ćutanje je ostalo, kako zbog sramote da voždov ubica počiva među njima tako i iz straha od likvidacije njegove nedužne porodice.

Ali, kada je knez Aleksandar, Karađorđev sin, došao u Levač i tražio da vidi porodicu Nikole Novakovića, svi su u Opariću negirali da ona živi u ovom kraju. Pošto nije mogao dobiti odgovor, knez Aleksandar je u porti kalenićkog manastira izrekao kletvu da "ako je nema, dabogda i da je nema"!

Meštani Oparića s kojima smo razgovarali kažu da je ovo tamna mrlja oparićke istorije. Nikolini potomci ne nose više prezime Novaković. Od ubistva vožda Karađorđa, svaka porodica ima po jednog člana koji je hendikepiran ili ima neki nedostatak. Muška deca više se ne rađaju...

<<< Prethodna Sledeca >>>